Na drvenoj, staroj klupi dvoje su u zagrljaju. Devojka je tiha, posmatra obližnje jezero. Sve je potpuno mirno. On je čvrsto obavija rukom oko struka i nežno prislanja svoje usne uz njen obraz. Nebo pršti plavetnilom, a jezero širi svoj spokoj.
Kada ga pogleda u oči, vidi sjaj i snagu svih njegovih osećanja. Voli njegove usne koje su je toliko puta pomalo stidljivo ljubile. Plaši se gubitka, plaši se patnje. Želi da ga voli, da mu dokaže da bi zbog njega učinila mnogo toga.Zbog laganog povetarca ponovo je osetila njegov parfem. Nije sebi smela da dozvoli da izgubi divne dane provedene u velikoj posudi koja je puna ljubavnih priča. Te priče su raznolike, interesantne u početku, ali je ona odlučila da pamti jedino ovu.
Neko vreme među njima vlada tišina. Ona postavlja pitanje. Prvi put, drugi, treći. On odbija da odgovori. Devojka ustaje i zbunjeno, pogubljeno hoda kraj obale.
Muči je sumnja. Muči je on, zatvoren u svoje misli.
Ne voli kada je ljut, kada joj ne posvećuje pažnju.
A on… Stalno o njoj razmišlja. Voli da je krišom, krajičkom oka, gleda. Mnogo toga ga seća na nju. Nekad mu to čak i smeta. Često uhvati sebe kako u sećanjima prekopava sve lepe trenutke sa njom u kojima je uživao.
A oboje dobro pamte svaki mali napredak ove veze: prvi nežni zagrljaj, ozbiljan razgovor, poljubac u vrat, prvu svađu, ples, poljubac na kiši, prvo priznanje.
I jesu zaljubljeni. Uvek i svuda.
Kad god oseti njen vreo dah na svome vratu dok ga ljubi, on uživa. Kroz njegovo telo prostruji neko čudno osećanje. Srećan je kada je grli. Voli da je sluša dok priča o nekim bezveznim stvarima, peva dečije pesme ili mu šapuće onaj nadimak koji mu je baš ona nadenula.
Grli je uvek blago i lagano, kao da se plaši da je ne povredi, da je ne otera. Ljube se. Ona se podigla na prste, smešeći se, i sklopila ruke oko njegovog vrata. Oseća da ne može bez njega. Svaki tren kada on nije tu, kao da je bezvredan. Polako se predaje miru koji joj njegova blizina pruža.
Oboje su nespretni, nesigurni u svoje korake. Toliko toga žele da kažu jedno drugom, a ne znaju kako. Među njima vlada neka detinjasta radost, koju osećaju i drugi oko njih. Oni koji tu radost nisu razumeli, pokušali su da ih odvoje. Bilo je noći kada je ona tiho plakala, a on zbunjeno tugovao. Ipak, nisu odustajali. Nastavljali su da se drže za ruke, smeju, grle u tišini, ljube dugo i nezasito.
I, reci mi, kako se sve ovo jednim imenom zove?